POKLON KNIGA

svakog meseca CITAOCU SA NAJDUHOVITIJIM KOMENTAROM POKLON KNJIGA

Iskliznuce

Celoga zivota sam izvodila piruete. Pomalo traljavo, nespretno, stajala na jednoj nozi, i onda kad obziri i pravila pristojnosti zahtevaju dve. Nisam balerina, ali su ta moja iskliznuca cinila da povremeno zasvetlucam u mraku.

Nasledje

Znala sam iz prica za coveka koji je pusio lulu dok cita novine. Nosio je naocare za citanje i vukao duboke dimove. Kada je umro sa lulom su ga i sahranili. Nesto kasnije unuci su pricali da je bio nepismen i da su novine koje je citao stare godinama. Samo je neko rekao da lazu jer im starac nije ostavio nista.

"Povratak Odiseja" - zbirka pripovedaka

Kako upropastiti tudje zivote? Kako upropastiti sopstveni zivot? Sta se desava kada postanete zarobljenik sopstvenih snova, ambicija i sujete? Snazna, upecatljiva zivotna proza koja ce Vas navesti da sagledate zivot u svoj njegovoj punoci i raznolikosti i suocite se sa sobom i svojim intimnim strahovima.

Istinita i potresna ispovest zene koja se bavila prostitucijom, knjiga "Kiselo grozdje" nece vas ostaviti ravodusnima, uzdrmace vase poglede na svet.

Odlomak iz romana "Izgubljene duse"

Grejs XXI

- Oni dolaze, dolaze čim ti odeš. Verovatno negde motre na kuću. Parkirani su u kolima i čekaju, - šaputao je brzo, u početku smisleno, ali je njegovo izlaganje sve više postajalo nepovezano.
- Motre na kuću. Osećaš li to? Motre sve vreme. Čekaju da odeš, pa da onda dođu da me muče. Oni nisu ljudi mama. Obični ljudi nemaju takve oči. Njih je poslao sam đavo da me posalju pravo u pakao.- Ne, Marko, ne osećam da neko motri na nas i na kuću, - pokušavala sam razložno da mu objasnim. - Nema nikoga, niko te ne traži.- Da, da, - rekao je i on glasno i odjednom, potpuno smireno. Taman sam pomislila da mu je ono što sam mu danima govorila počelo da dopire do svesti, naterala sam sebe da ga pogledam i to baš u trenutku kada se on svim silama grčio da uhvati moj pogled. U, kakva grimasa. Čitavu levu stranu lica je iskrivio. Proleće mi kroz glavu da on to pokušava da mi da neki signal. Pruža jedan dlan vodoravno, drugim simulira da nešto drži. Shvatam da traži olovku i papir. Bože, još jedna paranoja. Klimam glavom kao da se slažem. Trčim u drugu sobu i uzimam blokče i olovku. Igrom slučaja, nalaze se u istoj fioci u koju sam jutros spustila pištolj. Brzo ih uzimam, i odnosim mu u sobu. Pružam mu. On piše. To traje. Ne sećam se da sam ga još od škole videla da je nešto napisao. Uzimam papir. Slova su nesrazmerna, kriva, meša srpsku ćirilicu sa latinicom. Zaboravio je. Konfuzija u glavi, konfuzija na papiru. S mukom čitam.- Bravo. Prokljuvila si i ti da nas prisluškuju. Odsad ćemo komunicirati pisanjem.Ne mogu da poverujem do kojih granica je narasla njegova paranoja. Ne mogu da verujem šta me je snašlo.- Marko, idem na posao, - govorim mu, od onog strašnog dana kada sam saznala istinu ne mogu više da ga zovem Majklom. Mi nemamo pravo na nova imena. Nemamo pravo ni na nove živote.- Važi mama, - slaže se, pokušao je da usne razvuče u nešto što bi trebalo da liči na osmeh.Izlazim iz sobe. Još jednom se okrećem prema njemu pre nego što zatvaram vrata. Podigao je palac u znak saučesništva. Pokušavam i ja da podignem svoj. Ne mogu. Nešto mi je zgrčilo ruku.Za danas sam otkazala sve preostale poslove. Moram da proverim postoji li bar maleno zrnce istine u onome što mi govori. Moram, osećam da je to moja dužnost, moja obaveza. Odlazim u obližnji park sa koga mogu da motrim na kuću. Sedam na klupu i iz torbe vadim novine koje sam juče kupila specijalno za ovu priliku. Otvaram ih i pokušavam da nešto pročitam. Ne ide. Ne mogu da povežem slova u reči koje bi imale neko razumljivo značenje u ovom jebenom jeziku u kome ništa nije kao kod nas. Čitanje nikako nisam uspela da savladam u školi jezika koja je organizovana za emigrante. Nikola je sredio da i bez toga položim ispit i dobijem diplomu koja mi je bila neophodna za prijavljivanje u Agenciji za traženje posla. Izgubila sam volju i da se trudim. Sem kratkih reči, sve ostalo je za mene ravno klinastom pismu na nekoj prastaroj grobnici. Umesto toga, posmatram slike. Na prvoj strani Buš se rukuje sa nekim marincem u punoj ratnoj opremi. Bogu hvala, predmet njegovih čestitki više nije Bosna. Irak, Kuvajt, Bliski Istok, bilo šta, samo da nije Bosna. Iznad slike krupnim slovima naslov. Razaznajem samo reč Kosovo. Ne, ne opet, hoću da viknem. Ne, opet jadna Srbija i srpski narod. Ostavite nas već jednom na miru. Što smo Vam toliko zapali za oko? Imate i Vi Vaših problema, upravnike Hostela koji siluju studenkinje, studente koji uz Bibliju drže pištolj, maloletne narkomane koji upadaju u bazene dok im roditelji spavaju, Nikolase i Irce u skupim odelima. Imate toliko toga čime biste mogli da se zabavite. Imate, a nećete. Lakše je zaboraviti svoje zlo, ako se pozabavite tuđom nesrećom. Takva je valjda politika velikih sila. Zaokupe pažnju birača, običnog naroda, da ne razmišlja o sebi i svojim jadima.Ne mogu da se više mučim sa novinama. Spuštam ih pored sebe. Gledam našu kućicu. Cveće mi je tako jadno. Klonulo, savilo se, ne sećam se kada sam ga poslednji put zalila. Ulica je pusta. Ni traga nikakvom automobilu.Vreme sporo prolazi. Sunce nemilosrdno prži, da sam bar ponela neku maramu da zaklonim glavu. Usta su mi se skroz osušila. Mogla bih da odem do marketa da uzmem mineralnu. Ne, neću. Hoću da ostanem ovde sve vreme, a ne da me posle muči pomisao da ga je baš tada neko uznemiravao. Osećam kako mi voda curi niz telo. Majica se skroz prilepila uz haljinu. Bole me leđa i slabine. Pokušavam da se bar malo promrdam. Ne ide. Zadnjica mi se prosto prilepila za klupu. Da mogu da se bar nečim zabavim. Prizivam prošlost. Daleku prošlost. Onu pre Nikole i pre Tome. Ja sam devojčica. Idem u drugi razred. Mama mi je uplela dve lepe kikice. Danas je značajan dan. Oko vrata mi je crvena marama. Ja sam pionir. Titova pionirka. 25. je maj. Dan mladosti. Danas štafeta završava u Beogradu. Spremili smo prigodan program u školi. Našem drugu Titu je rođendan. Recitujem neku pesmicu. Pokušavam da prizovem reči u sećanje. Ne ide. Davno je bilo. Mama sedi u prvom redu. Plače od sreće, od ponosa. Iz razmišljanja me je trgnuo zvuk automobila. Gledam hoće li se zaustaviti ispred naše kućice. Ništa. Samo prolazi. Naprežem se da vratim slike iz svog detinjstva. Ne uspeva mi više. Ne mogu ni da prizovem tatin lik. Njemu se Toma nikada nije dopadao. Kao da je intuitivno osećao da će iz tog braka proizaći neko zlo. Roditelji uvek osete šta je loše za njihovu decu. Namirišu nesreću. Samo, nikada im ne polazi za rukom da to spreče. Čovek od svog Usuda ne može pobeći. Sve nam je zapisano negde gore u zvezdama. Ako je tako, a verujem da jeste, ne znam zašto mi to ne donosi nikakvu utehu. Kao mala maštala sam da odem u Ameriku. Tamo daleko, čak preko okeana, sve je moguće i svi se snovi ispunjavaju, mislila sam. Kakav se to san meni ovde ispunio. Postala sam Grejs, ali nisam uspela da pobegnem od Mileve. Marko je postao Majkl, ali ga je zverstvo koje je počinio zauvek obeležilo i unakazilo. Zatvoriti nevine ljude u kuću i gledati kako gore. Slušati njihove jauke. Šta se u tom trenutku dešavalo u njegovoj glavi? O čemu je mislio? Da li je osetio bar zrnce griže savesti? Majka sam mu, mislila sam da ga poznajem, al eto sad vidim da čovek nikada ne može do kraja upoznati drugog čoveka, ma koliko da su vezani, ma koliko da su bliski. Uvek ostane ona mračna, tamna strana koja se samo u izuzetnim, teškim i sirovim uslovima života otkriva. I daj Bože da nijedan čovek ne bude u prilici da je otkrije, jer ko zna možda bi tada iznenadio i samoga sebe. Čak, sada, sa ove distance, mislim da je moj sin u trenutku kad je kuća gorela osetio neku vrstu ponosa, morbidno osećanje zadovoljstva što je izvršio osvetu. Nevine žrtve na jednoj i nevine žrtve na drugoj strani. Ljudi koji postaju ubice i zveri. Obični, mali ljudi, nečija deca, očevi, braća. Rat je , ma, rat je jedno sranje Mileva, - kažem sebi i naređujem da više o tome ne mislim.Gledam u nebo, čini mi se da je Sunce malo odmaklo na horizontu. Ne znam koliko ću još moći da izdržim. Razmišljam o tome da pozovem Almu na mobilni da mi se pridruži u parku. Možemo sedeti i pričati. Ma, glupost, ko da se ja sada mogu skoncentrisati na običan ljudski razgovor. Čak razmišljam o tome da joj sve ispričam, ali odmah odbacujem tu ideju kao suludu. Ko da bi me ona mogla razumeti? Možda je neko njen zapaljen u toj kući? Možda, verovatnoća uvek postoji. Koje ljudsko biće bi moglo razumeti tako stravičnu stvar? Razumem li je i ja? Ne. Mogu li mu oprostiti? Ne. Volim li ga? Tu svi argumenti padaju. Sin mi je.Do mene se dokotrljala lopta. Jedna mlada žena je dovela dete u park. Gledam je kako joj se lice ozari dok posmatra mališana. Majka. I ja sam majka. I ja sam Marka vodila u park. I mi smo igrali loptu. Želim joj svu sreću ovoga sveta. Želim da njen sin bude dobar čovek. Samo to. To je dovoljno. Sve preko toga je premija u velikoj igri života. Ma, i ovo je premija. Vraćam dečaku loptu. Žena mi se zahvaljuje na lošem engleskom. Prepoznajem tvrd srpski akcenat. Nemo klimam glavom. Nemam snage da se upustim u razgovor sa ovom mladom majkom. Šta jedna promašena majka može reći drugoj koja je tek na putu svog velikog zadatka: vaspitati čoveka. Samo pazi, da ne stvoriš zver. Ne bi me razumela. Mislila bi da sam luda. Možda i jesam, luda sam. Razmišljala sam da zovem Nikolu i sve mu ispričam. Ne znam kako bi on reagovao. Da li bi se zgrozio, ili bi ga razumeo? Ne mogu ni da pretpostavim. Iako je postao nešto ružno, otac je, a svaki roditelj želi da mu dete bude neukaljano i čisto. Ponovo prolaze kola. Idu brzo, nema šanse da se zaustave.Polako shvatam da je moje sedenje besmisleno, kao što je besmislo i suludo donošenje oružja u njegovu blizinu. Nijedna kola se neće zaustaviti pored naše kuće, niko neće pokucati na naša vrata. Znala sam da je tako. Samo sam u prvi mah kada mi je ispričao za trojicu ljudi koja su ga ispitivala pomislila da je to istina. Tada je još njegova priča imala nekog smisla. Ubrzo je počeo da je nadograđuje tako fantastičnim detaljima da bi samo ludak mogao na nju da se primi. Ljudi koji dolaze imaju mali televizorčić preko koga mogu da mu puštaju kuću koja gori. Vidi unutra zbijene ljude, drže se za ruke i mole svome Bogu. – Mama, Bog je isti, tada sam shvatio, - rekao mi je, - samo mu ljudi daju različita imena. I zbog tih različitih imena mi smo se u Bosni ubijali. Mileva, moraš reći svima da postoji samo jedan Bog. Obećala sam mu da hoću. I želim, stvarno želim da svim ljudima kažem da postoji samo jedan Bog i da zbog njegovih imena ne vredi ratovati, ali kako, toliko je mnogo ljudi, toliko jezika, a ja sam sama. Počinjem li to i ja da ludim? Rekao mi je da ti ljudi mogu da mu čitaju misli i da imaju rengenske poglede koji mu se poput noževa zabijaju u dušu. – Ko ih šalje mama? – jednom me je pitao. – Bog ili Đavo? Nisam znala šta da mu odgovorim. Čas su njihove ruke bile kandze, čas je ispod širokih rukava njihovih odela izvirivalo belo i mekano paperje. – Krila mama, anđeoska krila, - govorio bi mi sav uzbuđen. Pokušavala sam da ga uverim da oni nisu izaslanici ni Boga ni Đavola, već njegove podsvesti koja se bunila protiv ogromnog tereta strahovitog zločina koji je u njoj pothranjen. Pokušavala, ali mi nije uspevalo. Mom sinu treba ozbiljno lečenje, ali ne znam kako da to izvedem, a da se ne sazna stravična stvar koju je učinio. Ne znam imam li pravo da je u ime majčinske, ne ljubavi, već obaveze, prikrivam. I to je ono što me pritiska. I to je ono od čega dodatno i sama gubim razum.Polako ustajem sa klupe. Noge su mi utrnule. Ne osećam ih. Haljina se skroz prilepila za mene. Oko lica vise bičevi ulepljene masne kose. Vraćam se kući. Kući? Ha! Kakvoj crnoj kući. Odlazim u moj pakao, u moju tamnicu, u koju sam zatvorena sa nakaznim plodom svoje utrobe.- Marko, ja sam! – vičem još sa vrata da ga ne bi dodatno uplašila. – Danas sam se vratila ranije.- Samo što su otišli mama, - on jeca. – Znali su da ćeš doći, zato su otišli odmah ispred tebe.Šta da mu kažem? Ništa. Moje reči su tu suvišne. Prilazim mu i saginjem se da ga zagrlim. Zaudara na znoj, pivo i duvan. Moje dete, to je moje dete.- U redu je sine, sad sam tu. Sve je u redu, mama će te čuvati, - naslanjam svoj obraz uz njegovo isušeno lice. Neobrijan je. Sedam na naslon fotelje i prebacam ruku preko njegovih ramena.- Donesi pištolj, - moli me.- Hoću, sine, hoću, - ludilo i mene opet obuzima. Trčim u drugu sobu po oružje. Sedam na pod. Jednom rukom sam zagrlila njegovu nogu, u drugoj držim pištolj. To čudovište koje mi je u ruci kao da ga smiruje.- Spavaj sine, spavaj, mama je tu, čuvaće te.- Ubićeš svakog ko pokuša da me povredi, traži da mu opet obećam.- Ubiću, Marko, ubiću, - govorim mu po ko zna koji put od sinoć, i zaista osećam da je tako.

Malo romanticne fantastike

Ruža

Marko mi je za rođendan poklonio Ružu. Mora da ga je koštala čitavo bogatstvo. Ne znam odakle mu toliki novac. Strepim pomalo od njegove kriminogene podsvesti. Šta ako je provalio kodove i ušao u sistem Centralne zemaljske banke? Mogao je da prebaci taj novac na račun Botanik-šopa i kupi mi cvet. Ne vidim drugi način do neke opasne mahinacije i kriminala da se dođe do nečega tako vrednog. Ne poznajem nikoga ko je ima. Nisam čak ni čula da je neko ima u našoj Uniji. I moja majka je nikada nije videla. Nije ni njena majka, mada joj je baka pričala da ih je bilo kad je ona bila mala. I obični ljudi su imali neke vrtove gde su ih, kao, gajili. No, to je verovatno samo bajka, ili obična izmišljotina. Šta drugo možemo očekivati od jedne senilne starice koja se sećala priča koje je čula još kao dete?Jednom su na velikom centralnom ekranu ispred palate vlade Vrhovne Unije, povodom stogodišnjice svetskog ujedinjenja, prikazivali Ruže koje su vlasništvo Zemaljske botaničke bašte. Okupilo se mnoštvo ljudi. Marko kaže, preko dvadeset hiljada. Ja nisam išla. Mrzim gužve, i mrzim da se guram. A i povod mi nije bio baš neki. Čudna mi čuda, da se tamo, zbog slika nekakvog cveta koji je kao krasio našu planetu, guram satima sa nepoznatim ljudima. Moj muž je posle toga danima bio opčinjen. Samo je pričao o njima. Verovatno se još tada u njemu pojavila želja za ovim, jedinim preostalim ljudskim cvetom.Ima ih, kažu, u različitim bojama. Crvene, roze, ljubičaste, narandžaste, purpurne kao naše veštačko kosmičko Sunce, žute i bele kao sneg koji vlada Unije pravi samo u dane Božića kako bi uveselila decu. Trpe žestoke kritike zbog toga. Opozicija kaže da je to nepotrebni luksuz i da troše zbog narodnog veselja previše vode.Moja je crvena, mada se boja još jasno ne vidi pošto je skrivena u neku vrstu čaure koja se zove pupoljak. Njihova vrednost je duplo veća na tržištu od zrelog cveta zato što je to mlada biljka koji će živeti duže. Iz te čaure koja je ograđena nekom zelenkastom opnom razviće se mnoštvo malih, svilenkastih, nepravilnih, pomalo ovalnih oblika koji kao da izrastaju jedan iz drugog. Marko je u velikoj Biblioteci Unije danima proučavao sve knjige o nekadašnjoj zemaljskoj botanici. Naučio me je da su to latice koje će se polako otvarati i otkriti čarobnu lepotu cveta.Moja ruža je živa. To izgleda neverovatno. Zeleni štapić, na kome se nalazi njen pupoljak, povezuje je sa mnoštvom žilica koje se zovu korenom. Ne znam kako izgleda taj koren. Bojim se da ga ako iskopam sitne suve crne gromuljice iz koje raste, ne povredim. To je zemlja. Po njoj je naša planeta nekada davno dobila ime. Zemlje sada ima vrlo malo, i to negde u kolonijana Unije na istoku. Ne mogu da zamislim da su ljudi nekada po ovome gazili, pravili kuće, Marko kaže, i vodili ljudav. Smešno. Tako je trošna. I ima neki čudan miris. Zeleni štapić je stabljika i neka vrsta veze između korena i pupoljka. Kroz njega, ako sam dobro razumela, prolazi hrana. Ako sam tačno zapamtila ono što mi je Marko govorio, Ruža se hrani pomoću Sunčeve svetlosti i vode. Ustvari, možda se i ne hrani Sunčevom svetlošću, ali joj je ono zbog nečega neophodno. I tu nastupa naš prvi veliki problem. Kupio je cvet koji nemamo čime da hranimo. Mi nemamo Sunce. Veštačko, purpurno, koje je rezultat rada genijalnih mislilaca i naučnika Unije – da, ali ono nekadašnje ljudsko, ne. Ta zvezda je bila na izdisaju još dok je moja prabaka bila devojčica. Nemamo ni vode dovoljno. Dobijamo je taman onoliko koliko su naši genijalni umovi proračunali da je dovoljno da preživimo. Znači, moraćemo da je zbog ovog cveta da je kupujemo na crvo. I u tome se sastoji drugi problem.Moja Ruža ima još zelene izraštaje na stabljici, nešto poput bradavica na telu, koji se zovu listići, i mnoštvo oštrih iglica. Ta oštra iglica je trn. Njome se Ruža nekada davno u prirodi branila od neprijatelja. Stvarno gu gadni. Ako si nepažljiv mogu skroz da probiju kožu. Sve u svemu ništa naročito, bar ništa vredno tolikog bogatsva, mada deluje nekako neobično, ranjivo, čudno, pomalo tužno. - Njena lepota će se videti, tek kada procveta. Videćeš Marija, to je čarolija, nešto najlepše što se da zamisliti, oduševljen je moj voljeni njome.Držimo je 24 sata pod svetlošću mlečno bele lampe i trošimo dragocenu energiju Unije. Ne zovemo prijatelje, a ukoliko neko nenajavljen pozvoni krijemo u plakar sa garderobom. Štedimo dragocene kapi vode iz dnevnog sledovanja kako bi je hranili. I ona nikako da procveta. Bojim se. Doći će i odvesti Marka zbog neke pronevere. Otići će, a neće videti njenu lepotu. Možda je gladna? Malo joj je vode? Zakidam sebi na tečnosti i pojim je dva puta dnevno. Uzalud. Zelena opnica se stegla kao tvrđava. Grize me savest. Ako je živa, onda ona i oseća. Zna da je ne volim. Preokrenula mi je život. Pretumbala ga naopačke. Moram je zavarati. Moram, zbog Marka. Izigravam joj prijateljicu. Šapućem tajne, čak i pevam.Juče smo našli par listova na podu. Marko je očajan. Kaše da je počela da se suši. Tešim ga kako je to nemoguće. Sušenje je isto što i starost. Ona je dete. Možda je bolesna? Ne postoje lekari za cveće, bar ih ja ne znam. Potajno se radujem. Umreće i sve će biti kao pre.Kako li je nekada bilo ženama na Zemlji? Strašno, ako su njihovi muževi bili opsednuti svećem. Ova Ruža je moja suparnica. Postala je Markova opsesija. I on se suši zajedno sa njom.- Možda to i nije pravi cvet, zeznuli su te – pokušavam da ga trgnem.- Ne, prava je. Osećam. Osećam njen miris skriven u čauri. Njenu tugu.Juče se nije vratio s posla. Čekala sam ga cele noći. Nema ga ni danas. Bojim se. Znam da su ga otkrili. Sklonila sam je u plakar. Upašće, videće je. Možda odvedu i mene kao saučesnika. Podsvesno, želim da je kaznim. Ona je kriva. Nema svetlosti. Nema vode.Već treći dan kako ga nema. Bojim se da otvorim plakar i da je izvadim.Četvrti dan bez Marka.Vadim je iz plakara. Nema više zelenih bradavica. Samo stabljika i čaura. Zar je moguće da je toliko lepa kad procveta? Uzimam nožić i rasecam opnu. Želim da vidim šta je unutra. Možda je ovo ubistvo, proletelo mi je kroz glavu. Odvajam čauru od stabljike i polako razmotavam. Oseća se blag, slatkasti miris. Latice su lagane i svilenkaste. Crvene. Dakle, istina je, samo ne mogu da ih zamislim kako izlaze jedna iz druge. Polako spuštam cvet u zemlju. Nekada su tako sahranjivali ljude. Nehotice dohvaćam ogolelu stabljiku i jedan trn mi se zabija u kožu. Boli. Kap crvene krvi pada na laticu. Plačem. Ovo je sada prava sahrana. Saksiju sa zemljom vraćam u orman. I čekam. Čekam.