Odlomak iz romana "Izgubljene duse"

Grejs XXI

- Oni dolaze, dolaze čim ti odeš. Verovatno negde motre na kuću. Parkirani su u kolima i čekaju, - šaputao je brzo, u početku smisleno, ali je njegovo izlaganje sve više postajalo nepovezano.
- Motre na kuću. Osećaš li to? Motre sve vreme. Čekaju da odeš, pa da onda dođu da me muče. Oni nisu ljudi mama. Obični ljudi nemaju takve oči. Njih je poslao sam đavo da me posalju pravo u pakao.- Ne, Marko, ne osećam da neko motri na nas i na kuću, - pokušavala sam razložno da mu objasnim. - Nema nikoga, niko te ne traži.- Da, da, - rekao je i on glasno i odjednom, potpuno smireno. Taman sam pomislila da mu je ono što sam mu danima govorila počelo da dopire do svesti, naterala sam sebe da ga pogledam i to baš u trenutku kada se on svim silama grčio da uhvati moj pogled. U, kakva grimasa. Čitavu levu stranu lica je iskrivio. Proleće mi kroz glavu da on to pokušava da mi da neki signal. Pruža jedan dlan vodoravno, drugim simulira da nešto drži. Shvatam da traži olovku i papir. Bože, još jedna paranoja. Klimam glavom kao da se slažem. Trčim u drugu sobu i uzimam blokče i olovku. Igrom slučaja, nalaze se u istoj fioci u koju sam jutros spustila pištolj. Brzo ih uzimam, i odnosim mu u sobu. Pružam mu. On piše. To traje. Ne sećam se da sam ga još od škole videla da je nešto napisao. Uzimam papir. Slova su nesrazmerna, kriva, meša srpsku ćirilicu sa latinicom. Zaboravio je. Konfuzija u glavi, konfuzija na papiru. S mukom čitam.- Bravo. Prokljuvila si i ti da nas prisluškuju. Odsad ćemo komunicirati pisanjem.Ne mogu da poverujem do kojih granica je narasla njegova paranoja. Ne mogu da verujem šta me je snašlo.- Marko, idem na posao, - govorim mu, od onog strašnog dana kada sam saznala istinu ne mogu više da ga zovem Majklom. Mi nemamo pravo na nova imena. Nemamo pravo ni na nove živote.- Važi mama, - slaže se, pokušao je da usne razvuče u nešto što bi trebalo da liči na osmeh.Izlazim iz sobe. Još jednom se okrećem prema njemu pre nego što zatvaram vrata. Podigao je palac u znak saučesništva. Pokušavam i ja da podignem svoj. Ne mogu. Nešto mi je zgrčilo ruku.Za danas sam otkazala sve preostale poslove. Moram da proverim postoji li bar maleno zrnce istine u onome što mi govori. Moram, osećam da je to moja dužnost, moja obaveza. Odlazim u obližnji park sa koga mogu da motrim na kuću. Sedam na klupu i iz torbe vadim novine koje sam juče kupila specijalno za ovu priliku. Otvaram ih i pokušavam da nešto pročitam. Ne ide. Ne mogu da povežem slova u reči koje bi imale neko razumljivo značenje u ovom jebenom jeziku u kome ništa nije kao kod nas. Čitanje nikako nisam uspela da savladam u školi jezika koja je organizovana za emigrante. Nikola je sredio da i bez toga položim ispit i dobijem diplomu koja mi je bila neophodna za prijavljivanje u Agenciji za traženje posla. Izgubila sam volju i da se trudim. Sem kratkih reči, sve ostalo je za mene ravno klinastom pismu na nekoj prastaroj grobnici. Umesto toga, posmatram slike. Na prvoj strani Buš se rukuje sa nekim marincem u punoj ratnoj opremi. Bogu hvala, predmet njegovih čestitki više nije Bosna. Irak, Kuvajt, Bliski Istok, bilo šta, samo da nije Bosna. Iznad slike krupnim slovima naslov. Razaznajem samo reč Kosovo. Ne, ne opet, hoću da viknem. Ne, opet jadna Srbija i srpski narod. Ostavite nas već jednom na miru. Što smo Vam toliko zapali za oko? Imate i Vi Vaših problema, upravnike Hostela koji siluju studenkinje, studente koji uz Bibliju drže pištolj, maloletne narkomane koji upadaju u bazene dok im roditelji spavaju, Nikolase i Irce u skupim odelima. Imate toliko toga čime biste mogli da se zabavite. Imate, a nećete. Lakše je zaboraviti svoje zlo, ako se pozabavite tuđom nesrećom. Takva je valjda politika velikih sila. Zaokupe pažnju birača, običnog naroda, da ne razmišlja o sebi i svojim jadima.Ne mogu da se više mučim sa novinama. Spuštam ih pored sebe. Gledam našu kućicu. Cveće mi je tako jadno. Klonulo, savilo se, ne sećam se kada sam ga poslednji put zalila. Ulica je pusta. Ni traga nikakvom automobilu.Vreme sporo prolazi. Sunce nemilosrdno prži, da sam bar ponela neku maramu da zaklonim glavu. Usta su mi se skroz osušila. Mogla bih da odem do marketa da uzmem mineralnu. Ne, neću. Hoću da ostanem ovde sve vreme, a ne da me posle muči pomisao da ga je baš tada neko uznemiravao. Osećam kako mi voda curi niz telo. Majica se skroz prilepila uz haljinu. Bole me leđa i slabine. Pokušavam da se bar malo promrdam. Ne ide. Zadnjica mi se prosto prilepila za klupu. Da mogu da se bar nečim zabavim. Prizivam prošlost. Daleku prošlost. Onu pre Nikole i pre Tome. Ja sam devojčica. Idem u drugi razred. Mama mi je uplela dve lepe kikice. Danas je značajan dan. Oko vrata mi je crvena marama. Ja sam pionir. Titova pionirka. 25. je maj. Dan mladosti. Danas štafeta završava u Beogradu. Spremili smo prigodan program u školi. Našem drugu Titu je rođendan. Recitujem neku pesmicu. Pokušavam da prizovem reči u sećanje. Ne ide. Davno je bilo. Mama sedi u prvom redu. Plače od sreće, od ponosa. Iz razmišljanja me je trgnuo zvuk automobila. Gledam hoće li se zaustaviti ispred naše kućice. Ništa. Samo prolazi. Naprežem se da vratim slike iz svog detinjstva. Ne uspeva mi više. Ne mogu ni da prizovem tatin lik. Njemu se Toma nikada nije dopadao. Kao da je intuitivno osećao da će iz tog braka proizaći neko zlo. Roditelji uvek osete šta je loše za njihovu decu. Namirišu nesreću. Samo, nikada im ne polazi za rukom da to spreče. Čovek od svog Usuda ne može pobeći. Sve nam je zapisano negde gore u zvezdama. Ako je tako, a verujem da jeste, ne znam zašto mi to ne donosi nikakvu utehu. Kao mala maštala sam da odem u Ameriku. Tamo daleko, čak preko okeana, sve je moguće i svi se snovi ispunjavaju, mislila sam. Kakav se to san meni ovde ispunio. Postala sam Grejs, ali nisam uspela da pobegnem od Mileve. Marko je postao Majkl, ali ga je zverstvo koje je počinio zauvek obeležilo i unakazilo. Zatvoriti nevine ljude u kuću i gledati kako gore. Slušati njihove jauke. Šta se u tom trenutku dešavalo u njegovoj glavi? O čemu je mislio? Da li je osetio bar zrnce griže savesti? Majka sam mu, mislila sam da ga poznajem, al eto sad vidim da čovek nikada ne može do kraja upoznati drugog čoveka, ma koliko da su vezani, ma koliko da su bliski. Uvek ostane ona mračna, tamna strana koja se samo u izuzetnim, teškim i sirovim uslovima života otkriva. I daj Bože da nijedan čovek ne bude u prilici da je otkrije, jer ko zna možda bi tada iznenadio i samoga sebe. Čak, sada, sa ove distance, mislim da je moj sin u trenutku kad je kuća gorela osetio neku vrstu ponosa, morbidno osećanje zadovoljstva što je izvršio osvetu. Nevine žrtve na jednoj i nevine žrtve na drugoj strani. Ljudi koji postaju ubice i zveri. Obični, mali ljudi, nečija deca, očevi, braća. Rat je , ma, rat je jedno sranje Mileva, - kažem sebi i naređujem da više o tome ne mislim.Gledam u nebo, čini mi se da je Sunce malo odmaklo na horizontu. Ne znam koliko ću još moći da izdržim. Razmišljam o tome da pozovem Almu na mobilni da mi se pridruži u parku. Možemo sedeti i pričati. Ma, glupost, ko da se ja sada mogu skoncentrisati na običan ljudski razgovor. Čak razmišljam o tome da joj sve ispričam, ali odmah odbacujem tu ideju kao suludu. Ko da bi me ona mogla razumeti? Možda je neko njen zapaljen u toj kući? Možda, verovatnoća uvek postoji. Koje ljudsko biće bi moglo razumeti tako stravičnu stvar? Razumem li je i ja? Ne. Mogu li mu oprostiti? Ne. Volim li ga? Tu svi argumenti padaju. Sin mi je.Do mene se dokotrljala lopta. Jedna mlada žena je dovela dete u park. Gledam je kako joj se lice ozari dok posmatra mališana. Majka. I ja sam majka. I ja sam Marka vodila u park. I mi smo igrali loptu. Želim joj svu sreću ovoga sveta. Želim da njen sin bude dobar čovek. Samo to. To je dovoljno. Sve preko toga je premija u velikoj igri života. Ma, i ovo je premija. Vraćam dečaku loptu. Žena mi se zahvaljuje na lošem engleskom. Prepoznajem tvrd srpski akcenat. Nemo klimam glavom. Nemam snage da se upustim u razgovor sa ovom mladom majkom. Šta jedna promašena majka može reći drugoj koja je tek na putu svog velikog zadatka: vaspitati čoveka. Samo pazi, da ne stvoriš zver. Ne bi me razumela. Mislila bi da sam luda. Možda i jesam, luda sam. Razmišljala sam da zovem Nikolu i sve mu ispričam. Ne znam kako bi on reagovao. Da li bi se zgrozio, ili bi ga razumeo? Ne mogu ni da pretpostavim. Iako je postao nešto ružno, otac je, a svaki roditelj želi da mu dete bude neukaljano i čisto. Ponovo prolaze kola. Idu brzo, nema šanse da se zaustave.Polako shvatam da je moje sedenje besmisleno, kao što je besmislo i suludo donošenje oružja u njegovu blizinu. Nijedna kola se neće zaustaviti pored naše kuće, niko neće pokucati na naša vrata. Znala sam da je tako. Samo sam u prvi mah kada mi je ispričao za trojicu ljudi koja su ga ispitivala pomislila da je to istina. Tada je još njegova priča imala nekog smisla. Ubrzo je počeo da je nadograđuje tako fantastičnim detaljima da bi samo ludak mogao na nju da se primi. Ljudi koji dolaze imaju mali televizorčić preko koga mogu da mu puštaju kuću koja gori. Vidi unutra zbijene ljude, drže se za ruke i mole svome Bogu. – Mama, Bog je isti, tada sam shvatio, - rekao mi je, - samo mu ljudi daju različita imena. I zbog tih različitih imena mi smo se u Bosni ubijali. Mileva, moraš reći svima da postoji samo jedan Bog. Obećala sam mu da hoću. I želim, stvarno želim da svim ljudima kažem da postoji samo jedan Bog i da zbog njegovih imena ne vredi ratovati, ali kako, toliko je mnogo ljudi, toliko jezika, a ja sam sama. Počinjem li to i ja da ludim? Rekao mi je da ti ljudi mogu da mu čitaju misli i da imaju rengenske poglede koji mu se poput noževa zabijaju u dušu. – Ko ih šalje mama? – jednom me je pitao. – Bog ili Đavo? Nisam znala šta da mu odgovorim. Čas su njihove ruke bile kandze, čas je ispod širokih rukava njihovih odela izvirivalo belo i mekano paperje. – Krila mama, anđeoska krila, - govorio bi mi sav uzbuđen. Pokušavala sam da ga uverim da oni nisu izaslanici ni Boga ni Đavola, već njegove podsvesti koja se bunila protiv ogromnog tereta strahovitog zločina koji je u njoj pothranjen. Pokušavala, ali mi nije uspevalo. Mom sinu treba ozbiljno lečenje, ali ne znam kako da to izvedem, a da se ne sazna stravična stvar koju je učinio. Ne znam imam li pravo da je u ime majčinske, ne ljubavi, već obaveze, prikrivam. I to je ono što me pritiska. I to je ono od čega dodatno i sama gubim razum.Polako ustajem sa klupe. Noge su mi utrnule. Ne osećam ih. Haljina se skroz prilepila za mene. Oko lica vise bičevi ulepljene masne kose. Vraćam se kući. Kući? Ha! Kakvoj crnoj kući. Odlazim u moj pakao, u moju tamnicu, u koju sam zatvorena sa nakaznim plodom svoje utrobe.- Marko, ja sam! – vičem još sa vrata da ga ne bi dodatno uplašila. – Danas sam se vratila ranije.- Samo što su otišli mama, - on jeca. – Znali su da ćeš doći, zato su otišli odmah ispred tebe.Šta da mu kažem? Ništa. Moje reči su tu suvišne. Prilazim mu i saginjem se da ga zagrlim. Zaudara na znoj, pivo i duvan. Moje dete, to je moje dete.- U redu je sine, sad sam tu. Sve je u redu, mama će te čuvati, - naslanjam svoj obraz uz njegovo isušeno lice. Neobrijan je. Sedam na naslon fotelje i prebacam ruku preko njegovih ramena.- Donesi pištolj, - moli me.- Hoću, sine, hoću, - ludilo i mene opet obuzima. Trčim u drugu sobu po oružje. Sedam na pod. Jednom rukom sam zagrlila njegovu nogu, u drugoj držim pištolj. To čudovište koje mi je u ruci kao da ga smiruje.- Spavaj sine, spavaj, mama je tu, čuvaće te.- Ubićeš svakog ko pokuša da me povredi, traži da mu opet obećam.- Ubiću, Marko, ubiću, - govorim mu po ko zna koji put od sinoć, i zaista osećam da je tako.